Ефекат стаклене баште

Ефекат стаклене баште

Ефекат стаклене баште утиче на глобално загревање, а човек га, својим деловањем, повећава.

Географија

Ознаке

Ефекат стаклене баште, глобално загревање, klimatske promene, опустошивање, повећање висине нивоа мора, апсорпција топлоте, Рефлексија, улазно зрачење, емисија зрачења, атмосферски гасови, стакленика, угљен-диоксид, метан, азот-оксид, вотена пара, пољопривреда, индустрија, саобраћај, људска активност, атмосфера, ваздух, Земља, Ниво мора, Сунце, облак, poravnanje, губљење, глечер, друштво, Свет око нас, географија

Повезани додаци

Сцене

Стаклена башта

Већи део краткоталасног Сунчевог зрачења пролази кроз Земљину атмосферу и тиме загрева површину наше планете. Загрејана површина Земље емитује ултрадугачке топлотне зраке које атмосфера апсорбује. На тај начин се значајан део топлоте задржава у саставним деловима ваздушног омотача: воденој пари и гасовима стаклене баште. Феномен задржавања топлоте у атмосфери се назива ефекат стаклене баште.

Назив ове појаве потиче од процеса загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима се одиграва сличан процес. У овом случају стаклена површина или пластична фолија имају улогу гасова стаклене баште.

Без природне појаве ефекта стаклене баште просечна температура на Земљи била би 35°C нижа од данашње, што значи да би наша планета била прекривена ледом, а на њој би владала температура од -20 °C. Просечна температура Земље расте упоредо са повећањем количине гасова стаклене баште.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Услед загревања Земље, интензивно се отапају површине прекривене сталним ледом, што изазива ослобађање метана у атмосферу. Метан је по својим особинама јачи гас стаклене баште од угљен-диоксида, што значи да упија и више толпотног зрачења. Метан који се налази у пермафрост површинама је акумулиран током последњег периода смрзавања. Топљењем пермафрост подручја, ослобађа се и метан-хидрат и доспева у атмосферу. Експлозија изазвана притиском ослобођеног гаса, на појединим местима избацује велику количину земље стварајући кратере у тлу. Осим са копнених подручја, велика количина метана се ослобађа и из слојева замрзнутог дна мора у поларним крајевима.

Повећавањем количине метана у атмосфери убрзава се процес глобалног загревања наше планете.

Дефиниције:

Улазно зрачење: Електромагнетно Сунчево зрачење које допире до површине Земље, претварајући се у топлотну енергију. На тај начин доприноси загревању тла, а индиректно и ваздуха.

Рефлексија: Електромагнетно Сунчево зрачење које се враћа у честице водене паре, кристала леда или загађења у међупланетарном простору, а чије су честице веће од таласне дужине зрачења.

Апсорпција топлоте: Део улазног Сунчевог зрачења апсорбују елементи атмосфере изазивајући веома мали степен загревања ваздуха. Озон упија ултраљубичаста, а водена пара и угљен-диоксид инфрацрвена зрачења.

Емисија зрачења: Површина Земље, загрејана под утицајем Сунчевог зрачења емитује ултрадугачке зраке чиме преноси топлоту у ваздух.

Гасови стаклене баште: Гасови који имају највећу улогу у стварању ефекта стаклене баште: угљен-диоксид, метан, азотни оксиди, фреони и озон, који се налази у тропосфери.

Земљина атмосфера

Већи део краткоталасног Сунчевог зрачења пролази кроз Земљину атмосферу и тиме загрева површину наше планете. Загрејана површина Земље емитује ултрадугачке топлотне зраке које атмосфера апсорбује. На тај начин се значајан део топлоте задржава у саставним деловима ваздушног омотача: воденој пари и гасовима стаклене баште. Феномен задржавања топлоте у атмосфери се назива ефекат стаклене баште.

Назив ове појаве потиче од процеса загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима се одиграва сличан процес. У овом случају стаклена површина или пластична фолија имају улогу гасова стаклене баште.

Без природне појаве ефекта стаклене баште просечна температура на Земљи била би 35°C нижа од данашње, што значи да би наша планета била прекривена ледом, а на њој би владала температура од -20 °C. Просечна температура Земље расте упоредо са повећањем количине гасова стаклене баште.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Услед загревања Земље, интензивно се отапају површине прекривене сталним ледом, што изазива ослобађање метана у атмосферу. Метан је по својим особинама јачи гас стаклене баште од угљен-диоксида, што значи да упија и више толпотног зрачења. Метан који се налази у пермафрост површинама је акумулиран током последњег периода смрзавања. Топљењем пермафрост подручја, ослобађа се и метан-хидрат и доспева у атмосферу. Експлозија изазвана притиском ослобођеног гаса, на појединим местима избацује велику количину земље стварајући кратере у тлу. Осим са копнених подручја, велика количина метана се ослобађа и из слојева замрзнутог дна мора у поларним крајевима.

Повећавањем количине метана у атмосфери убрзава се процес глобалног загревања наше планете.

Дефиниције:

Улазно зрачење: Електромагнетно Сунчево зрачење које допире до површине Земље, претварајући се у топлотну енергију. На тај начин доприноси загревању тла, а индиректно и ваздуха.

Рефлексија: Електромагнетно Сунчево зрачење које се враћа у честице водене паре, кристала леда или загађења у међупланетарном простору, а чије су честице веће од таласне дужине зрачења.

Апсорпција топлоте: Део улазног Сунчевог зрачења апсорбују елементи атмосфере изазивајући веома мали степен загревања ваздуха. Озон упија ултраљубичаста, а водена пара и угљен-диоксид инфрацрвена зрачења.

Емисија зрачења: Површина Земље, загрејана под утицајем Сунчевог зрачења емитује ултрадугачке зраке чиме преноси топлоту у ваздух.

Гасови стаклене баште: Гасови који имају највећу улогу у стварању ефекта стаклене баште: угљен-диоксид, метан, азотни оксиди, фреони и озон, који се налази у тропосфери.

Природни процес

Већи део краткоталасног Сунчевог зрачења пролази кроз Земљину атмосферу и тиме загрева површину наше планете. Загрејана површина Земље емитује ултрадугачке топлотне зраке које атмосфера апсорбује. На тај начин се значајан део топлоте задржава у саставним деловима ваздушног омотача: воденој пари и гасовима стаклене баште. Феномен задржавања топлоте у атмосфери се назива ефекат стаклене баште.

Назив ове појаве потиче од процеса загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима се одиграва сличан процес. У овом случају стаклена површина или пластична фолија имају улогу гасова стаклене баште.

Без природне појаве ефекта стаклене баште просечна температура на Земљи била би 35°C нижа од данашње, што значи да би наша планета била прекривена ледом, а на њој би владала температура од -20 °C. Просечна температура Земље расте упоредо са повећањем количине гасова стаклене баште.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Услед загревања Земље, интензивно се отапају површине прекривене сталним ледом, што изазива ослобађање метана у атмосферу. Метан је по својим особинама јачи гас стаклене баште од угљен-диоксида, што значи да упија и више толпотног зрачења. Метан који се налази у пермафрост површинама је акумулиран током последњег периода смрзавања. Топљењем пермафрост подручја, ослобађа се и метан-хидрат и доспева у атмосферу. Експлозија изазвана притиском ослобођеног гаса, на појединим местима избацује велику количину земље стварајући кратере у тлу. Осим са копнених подручја, велика количина метана се ослобађа и из слојева замрзнутог дна мора у поларним крајевима.

Повећавањем количине метана у атмосфери убрзава се процес глобалног загревања наше планете.

Дефиниције:

Улазно зрачење: Електромагнетно Сунчево зрачење које допире до површине Земље, претварајући се у топлотну енергију. На тај начин доприноси загревању тла, а индиректно и ваздуха.

Рефлексија: Електромагнетно Сунчево зрачење које се враћа у честице водене паре, кристала леда или загађења у међупланетарном простору, а чије су честице веће од таласне дужине зрачења.

Апсорпција топлоте: Део улазног Сунчевог зрачења апсорбују елементи атмосфере изазивајући веома мали степен загревања ваздуха. Озон упија ултраљубичаста, а водена пара и угљен-диоксид инфрацрвена зрачења.

Емисија зрачења: Површина Земље, загрејана под утицајем Сунчевог зрачења емитује ултрадугачке зраке чиме преноси топлоту у ваздух.

Гасови стаклене баште: Гасови који имају највећу улогу у стварању ефекта стаклене баште: угљен-диоксид, метан, азотни оксиди, фреони и озон, који се налази у тропосфери.

Појачан утицај друштва

Већи део краткоталасног Сунчевог зрачења пролази кроз Земљину атмосферу и тиме загрева површину наше планете. Загрејана површина Земље емитује ултрадугачке топлотне зраке које атмосфера апсорбује. На тај начин се значајан део топлоте задржава у саставним деловима ваздушног омотача: воденој пари и гасовима стаклене баште. Феномен задржавања топлоте у атмосфери се назива ефекат стаклене баште.

Назив ове појаве потиче од процеса загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима се одиграва сличан процес. У овом случају стаклена површина или пластична фолија имају улогу гасова стаклене баште.

Без природне појаве ефекта стаклене баште просечна температура на Земљи била би 35°C нижа од данашње, што значи да би наша планета била прекривена ледом, а на њој би владала температура од -20 °C. Просечна температура Земље расте упоредо са повећањем количине гасова стаклене баште.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Услед загревања Земље, интензивно се отапају површине прекривене сталним ледом, што изазива ослобађање метана у атмосферу. Метан је по својим особинама јачи гас стаклене баште од угљен-диоксида, што значи да упија и више толпотног зрачења. Метан који се налази у пермафрост површинама је акумулиран током последњег периода смрзавања. Топљењем пермафрост подручја, ослобађа се и метан-хидрат и доспева у атмосферу. Експлозија изазвана притиском ослобођеног гаса, на појединим местима избацује велику количину земље стварајући кратере у тлу. Осим са копнених подручја, велика количина метана се ослобађа и из слојева замрзнутог дна мора у поларним крајевима.

Повећавањем количине метана у атмосфери убрзава се процес глобалног загревања наше планете.

Дефиниције:

Улазно зрачење: Електромагнетно Сунчево зрачење које допире до површине Земље, претварајући се у топлотну енергију. На тај начин доприноси загревању тла, а индиректно и ваздуха.

Рефлексија: Електромагнетно Сунчево зрачење које се враћа у честице водене паре, кристала леда или загађења у међупланетарном простору, а чије су честице веће од таласне дужине зрачења.

Апсорпција топлоте: Део улазног Сунчевог зрачења апсорбују елементи атмосфере изазивајући веома мали степен загревања ваздуха. Озон упија ултраљубичаста, а водена пара и угљен-диоксид инфрацрвена зрачења.

Емисија зрачења: Површина Земље, загрејана под утицајем Сунчевог зрачења емитује ултрадугачке зраке чиме преноси топлоту у ваздух.

Гасови стаклене баште: Гасови који имају највећу улогу у стварању ефекта стаклене баште: угљен-диоксид, метан, азотни оксиди, фреони и озон, који се налази у тропосфери.

Топљење леденог покривача

Већи део краткоталасног Сунчевог зрачења пролази кроз Земљину атмосферу и тиме загрева површину наше планете. Загрејана површина Земље емитује ултрадугачке топлотне зраке које атмосфера апсорбује. На тај начин се значајан део топлоте задржава у саставним деловима ваздушног омотача: воденој пари и гасовима стаклене баште. Феномен задржавања топлоте у атмосфери се назива ефекат стаклене баште.

Назив ове појаве потиче од процеса загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима се одиграва сличан процес. У овом случају стаклена површина или пластична фолија имају улогу гасова стаклене баште.

Без природне појаве ефекта стаклене баште просечна температура на Земљи била би 35°C нижа од данашње, што значи да би наша планета била прекривена ледом, а на њој би владала температура од -20 °C. Просечна температура Земље расте упоредо са повећањем количине гасова стаклене баште.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Услед загревања Земље, интензивно се отапају површине прекривене сталним ледом, што изазива ослобађање метана у атмосферу. Метан је по својим особинама јачи гас стаклене баште од угљен-диоксида, што значи да упија и више толпотног зрачења. Метан који се налази у пермафрост површинама је акумулиран током последњег периода смрзавања. Топљењем пермафрост подручја, ослобађа се и метан-хидрат и доспева у атмосферу. Експлозија изазвана притиском ослобођеног гаса, на појединим местима избацује велику количину земље стварајући кратере у тлу. Осим са копнених подручја, велика количина метана се ослобађа и из слојева замрзнутог дна мора у поларним крајевима.

Повећавањем количине метана у атмосфери убрзава се процес глобалног загревања наше планете.

Дефиниције:

Улазно зрачење: Електромагнетно Сунчево зрачење које допире до површине Земље, претварајући се у топлотну енергију. На тај начин доприноси загревању тла, а индиректно и ваздуха.

Рефлексија: Електромагнетно Сунчево зрачење које се враћа у честице водене паре, кристала леда или загађења у међупланетарном простору, а чије су честице веће од таласне дужине зрачења.

Апсорпција топлоте: Део улазног Сунчевог зрачења апсорбују елементи атмосфере изазивајући веома мали степен загревања ваздуха. Озон упија ултраљубичаста, а водена пара и угљен-диоксид инфрацрвена зрачења.

Емисија зрачења: Површина Земље, загрејана под утицајем Сунчевог зрачења емитује ултрадугачке зраке чиме преноси топлоту у ваздух.

Гасови стаклене баште: Гасови који имају највећу улогу у стварању ефекта стаклене баште: угљен-диоксид, метан, азотни оксиди, фреони и озон, који се налази у тропосфери.

Нарација

Сунце у правцу Земље емитује таласе кратке таласне дужине и велике енергије. Мали део овог електромагнетног зрачења атмосфера рефлектује назад у свемир, а већи део пролази кроз ваздушни слој и доспева на Земљу.

По доласку на површину Земље, део Сунчевих зрака се одбија о њу и враћа се назад, док се остатак апсорбује. На тај начин се Земља загрева и зрачи толплоту у атмосферу. Ово нискоенергетско топлотно зрачење се састоји од дугачких таласа који загревају ваздух. Топлоту која Земља емитује у великој мери задржавају гасови стаклене баште који се налазе у атмосфери, што значи да они ове зраке прво апсорбују, а затим их поново зраче назад на Земљу. Тако топлота остаје заробљена у атмосферском слоју.

Ова појава подсећа на сличан процес загревања ваздуха у пољопривредним стакленицима и пластеницима у којима стаклена површина или пластична фолија имају идентичну улогу као и гасови стаклене баште. Земља апсорбује Сунчеве зраке који пролазе кроз стаклену површину, а затим их у виду топлоте емитује назад. Стакло ову топлоту не пропушта, те она остаје заробљена унутар стакленика значајно повећавајући температуру ваздуха у њему. Без ефекта стаклене баште средња температура на Земљи била би за 35°C нижа од данашње.

Већина гасова одговорних за ефекат стаклене баште, као што су водена пара, угљен-диоксид, метан и динитроген-оксид су природни састојци ваздуха. Међутим, у протеклих 100 година се појавио велики број гасова који у нормалним условима не припадају атмосфери, или се њихова концентрација повећала. Сви ови гасови утичу на раст ефекта стаклене баште, што доводи до већег загревања атмосфере.

Сагоревањем нафте, гаса и угља ствара се велика количина угљен-диоксида. На стварање овог гаса такође утиче и рад електрана, индустријске делатности, као и развој саобраћаја. Важан фактор у порасту количине угљен-диоксида је и уништавање шума, јер вегетација апсорбује угљен-диоксид.

Неприродни гасови настају претежно током индустријских активности у облику растварача, материјала за стварање пене, одмашћивање или изолиацију. Метан се јавља као резултат процеса распадања, углавном у пољопривредним делатностима, као што су производња пиринча и сточарство. Такође, метан се ствара и у процесима прераде отпадака и третмана отпадних вода. Оксиди азота настају приликом распадања материјала који садрже азот, што се дешава, на пример, приликом употребе вештачког ђубрива.

Поједини научници оспоравају идеју да су промене климе и глобално загревање тесно повезани са повећањем концентрације гасова стаклене баште. По њиховом мишљењу, промена климе је природни процес.

Последица климатских промена и глобалног загревања је и отапање леденог покривача и глечера на половима, као и повећање нивоа воде у морима и океанима, што угражава опстанак многих приобалних градова. Број олуја и урагана се драстично повећава, временске прилике постају непредвидиве, шире се пустињска подручја, све су чешћи шумски пожари, а угрожен је и опстанак многих животињских врста.

Повезани додаци

Continental drift

In the past, a number of geologists tried to explain why the...

Набор (основни степен)

Латерална сила притиска проузрокује набор стеновитих слојева. На...

Расед (основни степен)

Раседи настају услед вертикалног напрезања у стенској маси.

Тундра: зелена ледена пустиња

Да ли су тундре заиста тако хладне и напуштене регије, као што...

Eroded fault-block mountains

We can come across the remains of the Variscan and Caledonian...

The Pompeii before time

There is a little village in Northern Hungary in Central Europe...

Volcanic activity

The area surrounding an inactive or extinct volcano is not...

Хидротермални извори у дубинама океана

Хидротермални извори, или вентили, су пукотине на дну океана из...

Added to your cart.